Ova knjiga izaziva znatiželјu čitaoca, već samim svojim naslovom Hrastovo iverje. Hrast je u našoj tradiciji sveto drvo. Hrast je čvrsto, danas kažemo tehničko drvo. Zbog svog kvaliteta se koristi u mnogo čemu, ali svuda pokazuje karakteristike odličnog drveta. Stamen kao hrast. Razrastao se ko hrast u livadi. Visok ko hrast samac. A iver je tek prava reč. Ne pada iver daleko od klade. Kakvo drvo takav iver. Iver za potpalu. Iver za pod kazan. Iverje. Od stamene klice, kao hrastove, a sad iverje. Ono što ostane kad se obrađuje, posebno sekirom. Porod koji ostane iza stamenih lјudi. Potomstvo, ali čvrsto, iako je iverje, ili baš zato, jer ih je mnogo, kao iverja oko hrastovog stabla.

[...]

Sadržaj knjige govori za sebe, a nama čitaocima dovoljno jasno daje do znanja o čemu je sve reč u njoj. I o kome je reč. Pa i zašto je reč. Zašto sećanja? Zašto priča? Stojanovićeva priča je sadržajna, kao i život. On ništa ne preskače. Ništa ne zaobilazi. Život ima razna lica. Stevan upoznaje jedno po jedno. Daje i svoj beleg nekim od njih.

[...]

Pored svih nesreća koje su zadesile Stevana, njegovu porodicu, narod i državu, on može reći: Ja sam srećan čovek. Srećan, jer je častan. Mislim da se on tako i oseća, ali kao i svaki skroman čovek ćuti o tome. O tome se u našim detinjstvima naglas nije pričalo. Naše vaspitanje je bilo primerom, mnogo manje rečima lepim ili ružnim, dobrim ili rđavim. I nosili smo na plećima ono što nas zadesi. Svoje breme se nije poturalo drugome, kao kukavičije jaje.

Slobodan Gavrilović